недеља, 18. септембар 2011.
Novo: revolucionarno sredstvo za neplaćanje školarine na Filološkom fakultetu!
...Učenje! Kažu da stvarno pali!
Opet oktobar i opet se zakuvavaju studentski protesti. Moj peti po redu oktobar u ovoj ustanovi, verovatno i peti protest kom ću prisustvovati silom prilika – ne moj. Kažem, silom prilika; zato što protest obično znači nesnosne gužve po auli fakulteta kroz koju moram da se probijem ako hoću da idem na predavanje (desi mi se) ili kući (ovo mi se češće dešava); cimanja za rukav i cijukanje „potpišite peticiju za bezuslovni upis!“, „potpišite peticiju protiv rangiranja!“, „potpišite peticiju da mi ukinu predmet koji ne mogu da položim jer je profesorka luda!“, „potpišite peticiju da me oslobode školarine jer nemam leba da jedem!“, „potpišite peticiju da diplomiram a da ne dam sve ispite“, „potpišite peticiju da nam uvedu muziku po hodnicima“, „potpišite peticiju da dobijemo disko-kugle po kabinetima“; nekad znači i zamandaljena vrata fakulteta i bezobrazluk prema kolegama koje bi da uđu (ili, jelte, izađu).
Okej, sve je to lepo. Imate pravo na okupljanje, imate pravo da tražite svašta... čekaj, čekaj.
Pa, brate, nemate pravo!
Školarine JESU užasno visoke. Školarine su bezobrazno visoke s obzirom na to gde živimo, u poređenju s platama, u poređenju sa školarinama na drugim fakultetima, s obzirom na to da često nemamo gde da sednemo u slušaonicama, da ne možeš da zatvoriš vrata WC-a i pišaš ko čovek (ili uglavnom žena), da ponegde moraš da čučneš da bi pišao a negde da se penješ na WC šolju ako hoćeš da pustiš vodu. A da ne pričam o ugođaju koji nam priređuju nevaspitane koleginice koje lepe iskorišćene uloške po zidovima, ali to već nije do fakulteta. Recimo.
I razumem, stvarno razumem da je mnogo dati 119 000 dinara.
Ali znate šta? Prvo, fakultet nije obavezan. Ionako posle ovog našeg bog sveti zna kako ćemo se i gde pozapošljavati, tržište rada vene za arabistima, sigurna sam.
Dobro, bezobrazna sam. Stvarno ne zagovaram da samo imućni treba da se školuju. Ali ajmo onda ovako: sticajem okolnosti poznajem neke ljude, među kojima sam i sama, koji nikada nisu morali da plate školarinu.
Ma šta kažem?! Nemoguće!
E pa, stvarno. Poznajem ih. Fini neki ljudi. Ima ih sa raznih smerova. Sa srbistike, sa opšte književnosti, sa ruskog, s lingvistike, nemačkog, arapskog, kineskog, norveškog, švedskog, i svi se, zamislite, godinama provlače nekako a da fakultetu od tih 119 000 ne plaćaju ni dinar!
Majstori zanata. Muljatori. Zajebavaju fakultet i državu.
E pa, neće biti. Ljudi uče.
I ne uče po cele dane. Neki ne uče ni tokom cele godine. Neki uče, pa lagano čiste u junu. (Čiste – to znači da imaju svih 60 ESPB – neverovatno, ali moguće!) Neki bleje i rekreativno posećuju predavanja da bi se u junu i septembru borili na život i smrt s ispitima. Neki bleje čak i tad, ali pred oktobar sednu i uče, čitaju, pišu, štrebaju nove reči, čitaju o zdravstvenim sistemima zemalja čije jezike uče, crtaju rečenična stabla, pokušavaju u glavu da naguraju podatke o svim slikarima koje je Srbija ikad posedovala. Ne stižu da jedu, bledi su, ne vide svetlost dana do onog jutra kad drhtavi krenu na ispit, ali onda ga polože. Znaju da je školarina ogromna i cimaju se da je ne bi plaćali. (Osećam se malo kao kreten što ovo pišem, ali očigledno mnogim ljudima nije jasno!) A ne bleje cele godine da bi u oktobru protestovali, da bi kukali kako Duška Klikovac ima nemoguće kriterijume i zato njen predmet treba izbaciti iz plana i programa!
Možda grešim dušu. Možda i ovi što protestuju i uče i rade predano, a nikako da stignu do magičnog uslova.
A da onda razmisle o ispisivanju?
(Sećam se kako je pre par godina na vežbama koleginica rezignirano rekla asistentu da gradivo ne kapira i da joj je teško, te da će se u oktobru ispisati. Na šta je on odgovorio: „Pa, koleginice, zašto da čekate do oktobra i trošite svoje vreme?“)
Ne ide ti, oćeš da crkneš koliko se mučiš, ali nekako baš tebe stalno obaraju bez razloga. Pa dobro, ako se mučiš a ne ide, uzmi lepo nađi sebi prigodniji fakultet. Sigurno ima i nešto što ti ide bolje.
Al' kad bi se zezali.
Ljudi, studiramo najlepši mogući fakultet. Dobro, lažem; studiramo najlepše moguće stvari na užasnom fakultetu. Je l' nas neko terao? Jesmo li mislili da ćemo se provlačiti kao u srednjoj kod one profesorke koja nas gotivi pošto je stariji brat rasturao njen predmet? Jesmo li došli da se zabavljamo po splavovima i rupama, ili 'oćemo ipak i da pokupimo nešto s tog fakulteta? Onda uzmi pa pokupi! Sedi, pročitaj, nauči, guglaj, napiši puškice, prepiši, radi šta oćeš, samo nemoj da kukaš i kenjaš po fejsbuku i forumu sve vreme!
Pre par godina jedna devojka, sadašnja asistentkinja, pomenula mi je kako ljudi studentkinje filološkog smatraju guskama i udavačama. Meni prvo bilo krivo jer onda i ja – gledajući sa strane – upadam u tu grupu, ali kako da nas i ne smatraju takvima ako ništa ne radimo nego samo kokodačemo... ili gačemo.
Šest rokova, u svakom roku možeš da polažeš svaki ispit, u proseku je to 2 do 3 zarez nešto ispita po roku MAKSIMUM, možeš da preneseš ispita koliko ti volja, možeš da skupiš za uslov polažući ispite od prve do tekuće godine, i na kraju je opet problem.
Kaže mi drug koji je upravo na masteru u Viljnusu (jedan od onih srećnika koji nikad nisu plaćali školarinu) da te tamo IZBACUJU sa Univerziteta ako preneseš više od dva ispita po godini. Ne sećam se da sam ikada u rubrici „Vesti iz sveta“ čitala o bilo kakvom protestu studenata u Litvaniji. A kod nas daj ustupke malim debilima, daj, daj, daj – nije dosta. 'Oćemo bezuslovnu diplomu!!!
I za kraj, citati iz prve ruke (učlanili su me bez mog znanja u neku idiotsku grupu fakulteta na fejsbuku):
Osoba XY: „Da, da, za nas, 05 i 06 (grupe srpski jezik i književnost, srpska književnost i jezik i srpska književnost i jezik s opštom književnošću, prim. aut.) ima ukupno oko 240 budžetskih mesta. Prosto mi je drago što neću uspeti da ostvarim 48...“
Tačno mi dođe da joj kažem „idi laži mamu svoju“.
Osoba YZ: „Ne dam ni centa, pfeninga, pare, šta god!“
Pa ne moraš, dušo. Neće faks tebi da plati da bi se školovala na njemu. Zabole i dekanicu i Mice Ubice sa šaltera.
Osoba PQ: „Ja sam čula da je neki protest organizovan za utorak u 10 h ispred dekanata... Ne znam koliko je to ozbiljno organizovano... ja ću se pojaviti za svaki slučaj...“
Ja bih na njenom mestu – za svaki slučaj – utorak prepodne provela štrebajući. Ono, ne može da škodi... bar nisam čula da može.
A pošto su mnoge moje kolege na taj način izigravale državu godinama... probajte!
петак, 12. август 2011.
Home is where your heart is
Akcenti, deca, gukanje, jutjub, Roman Jakobson, Language Instinct u audio verziji koji nikako da poslušam, sveske, papiri, markeri, italijanski, Vojin Staničkov naškrabano na knjizi, sunce koje bije u sobu, prašinčina na ekranu laptopa, prazna šolja od neskafe, pravopis iz kog viri jedna opala blajhana dlaka, pasoš koji jedva čeka da bude ponovo upotrebljen, razglednica iz Norveške, sunčane naočare, naočare za vid, Nečista krv sa lifletom nekog novog somborskog restorana kao bukmarkom, neraspremljen krevet, figurica iz Kembridža kupljena 2002, koja me godinama podsećala da sam želela tamo da studiram, globus, plišani irvas iz Finske, koferi ispod kreveta, ogrizak od jabuke, prazna korpa za smeće, hanzaplast koji nije bio tu kad mi je trebao, ogledalce iz Praga koje ničemu ne služi, stari mobilni telefoni, spisak od 68 ispitnih pitanja za jedan predmet (stigla do 24.), zdravstvena knjižica, album sa slikama mene-bebe i sestre-bebe, čašica za šotove s britanskom zastavom koju sam dobila pre pet godina, ormar koji izgleda uredno kad je zatvoren, lepeza, ovca-kasica iz Grčke (takođe ničemu ne služi), slika s maturske večeri, slamnati šešir, aceton, polica prepuna Harija Potera, crveni fiksni telefon koji ponekad krči, udžbenik iz francuskog za treći razred gimnazije, sveska iz fizike sačuvana jer ima lepo srce na koricama, poklonjeni dolar od Erne, autobuske karte za prijemni od pre četiri godine, zalutala štipaljka za veš, blokče iz Tršića s Vukom na koricama, blok s milimetarskom hartijom – poklon od mame prvog dečka, dva kišobrančića za sladoled iz Somboline, zastava Boba Marlija uredno složena jer je skinuta prilikom krečenja...
Ceo jedan život u manje od deset kvadrata.
A čak i ne živim ovde.
субота, 30. јул 2011.
jedno obično veče na jednom neobičnom mestu
Pod jedan. Ponekad sam previše emotivna. Prava devojčica.
Pod dva. Strašno zaboravljam stvari i otud volim da nekad nešto zapišem. To je glavni razlog zašto očajnički želim netbuk, za koji nemam para. (Hoće neko da mi pokloni netbuk?)
A upravo završava moj i naš poslednji dan u staroj Petnici i ono kao, malo sam.. bla.
Trava, znate. Mislim da sledeći put kad dođemo nećemo imati ovoliko trave. Ana, Miloš, Simona i Tanja igraju badmiton. Neće biti ovog improvizovanog terena oivičenog brašnom. Za mene je ostala misterija da li je brašno ukradeno iz kantine ili ga je Oca stvarno kupio.
Lepo sam pre par minuta rekla Dušici da pusti nešto veselije, al i dalje slušamo neku sahrana-muziku, koji bi zapravo u nekom drugom kontekstu meni bila prihvatljiva, al sad samo što ne zaplačem.
Iskreno, baš mi je frka od sledećeg dolaska na ovo mesto.
Ne znam koliko sam ovde emocija pokupila u proteklih šest godina i koliko sam ih ostavila. Previše, verovatno. Ako postoji koncept previše emocija. I onda treba da dođem u nešto kameno i betonsko i stakleno i... ma, znam da zvučim ko babe što kukaju kako je u njihovo vreme sve bilo bolje. Napredak je valjda okej.
Ali, nije i nije i nije istina da ovo mesto čine samo ljudi. I malo se stužih. I to je sve.
четвртак, 7. јул 2011.
O automobilima i avionima
Kad sam bila klinka, imala sam nekoliko tipova noćnih mora, od kojih se sećam bar dva. Jedan je obavezno uključivao veštice. Drugi je bio o igranju u tatinom stojadinu u garaži, na vozačkom mestu, i onda paljenje automobila i kretanje... a ja pojma nemam šta da radim.
U veštice više ne verujem. A izmenjeni tip ove druge prati me i danas.
O, odvozala sam ja minimum časova, nije da nisam. Međutim, bila sam užasno nesigurna - na kraju krajeva, ovo je Beograd, tri trake su postale nova noćna mora, o prestrojavanju da ne pričam – kako, zaboga, da pređem iz jedne u drugu ako se automobili nalaze i ispred i iza i levo i desno od mene?! Stoga sam uzela još časova. Instruktor mi nije mnogo pomagao. Koji put bi me i rasplakao. Ne volim kritiku. Ne volim da viču na mene. Ne volim da vozim dok on priča telefonom i pomislim „Čoveče, pa ja ovo stvarno radim!“, a onda on završi s razgovorom i izdere se kako to ništa ne valja i kako nemam pojma. (Ovaj, zar nije tvoj posao da me naučiš?)
Ne volim to što nisam nikad zapamtila kako se koči iz treće. Ne volim to što nemam pojma kako da uradim polukružno. Ne volim to što nisam sela u auto već više od šest meseci i što sam verovatno sve živo zaboravila.
I bojim se. Iskreno, baš se bojim. Jednom zamalo da me nije udario neki kreten koji je izlazio s parkirališta. I udario bi me, da instruktor nije zakočio. Zašto ja nisam zakočila? Zato što sam imala prednost. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ovaj NEĆE zakočiti. Nisu to naivne stvari...
Kako ono beše, prevozno sredstvo sa najmanje nesreća je avion?
Pa da pokušam ja onda da vozim avion?
A ipak NEĆU da odustanem. Pa nije vožnja test inteligencije (valjda?). Imaću dva fakulteta, mogu valjda da imam i dozvolu B kategorije?! (Da ne spominjem da je danas, zajedno sa „fluetnim engleskim“, traže i za posao kasirke maltene...)
U nadi da ću jednom smeti sama da sednem u to limeno čudo, odoh na lekarski pregled.
понедељак, 27. јун 2011.
baletanka-bejbi
Iako je nekad u životu išla i na tenis i na gimnastiku i na odbojku, ova devojka mogla bi se nazvati svakako, ali ne sportskim tipom. (Da, znam da mi ne verujete za tenis i gimnastiku i odbojku.)
Ipak, jednu stvar je sa svih tih sportova neizmerno zavolela i uvukla u svoj život onako - zauvek.
Patike.
Danas piše odu patikama, danas ih obožava "to the moon and back", i kad se skocka onako baš, baš - nađe se u problemu ako nije zima, pa ne može da uskoči u siguricu, antilop čizme - šta da obuje a da to nisu patike?! (Nekad provuče starke i uz malo fensiju kombinaciju. Pa, lepota je u oku posmatrača. I vlastitom oku, svakako.)
Ali, kad imate više od 22 godine, i nekad tako maštate o poslu (da, s ovim fakultetom je sasvim legitimno reći "maštate o poslu" umesto "razmišljate o poslu"), svašta vam padne na pamet, pa i kancelarijski poslovi, za koje ne znate tačno ni šta su, ali vas impresioniraju devojke u suknjama do kolena, tankim najlonkama i štiklama. Eee, što nekad poželim da radim u kancelariji (opet, ponavljam, nemam pojma šta konkretno), samo da bih svaki dan bila lepa i viša par centimetara. Mogu i ovako, nije da ne mogu, ali svako jutro, to jest podne ili popodne, kad žurim na fakultet, mnogo je lakše zgrabiti te patike ili već Dr Martens ravne cipelice, nego tamo neke štikle.
Dobro, onda dođe leto. Nema više fakulteta bar neko vreme, lišite sebe raznih nekih zadovoljstava da biste učili tokom leta, ali zna se, neki društveni život će postojati. Makar jedna kafa u dan-dva. I što ne biste, s pomenutih dvadeset i kusur, lepo krenuli da uvodite štikle u svakodnevicu?
Jer, realno.
Imate sestru pet godina mlađu koja šparta na dvanaesticama kao da je u njima rođena, a vi se gubite... pa, u svemu što nisu patike. I ravne cipele. I baletanke. I sve što je ravno!
I imate dovoljno godina.
I znate da štikle izdužuju i zatežu listove.
I zapravo izdužuju celu figuru.
I izgledate super na štiklama.
I sve je to super. A ipak, ja sam ponekad u stanju u mislima da pljujem i psujem onoga ko se samo usudio da se seti, pa se onda usudio da primeti da bi cipelama, eto, mogla da se doda peta.
Zašto, zaboga, zašto je to uradio?!
Recimo, danas.
Baš sam rešila da kupim neke lepe ženske i ženstvene cipelice za leto. Za svaki dan. Da malo počnem da gledam "s visine". Bukvalno. I krenula u potragu.
Mango. Crne kožne cipelice na sniženju, visoka peta, otvor napred. Jednostavne i lepe. Imam slične s malom, malom petom, ali žuljaju me. A i nisu nešto komplikovane... niske su. Ja tražim izazov. Probam broj 37. Jok! Velike su mi. Izuvaju se dok hodam. A, ne, ne dajem (opet) pare na broj veće cipele, čak ni na sniženju. Je l' imate broj 36? Imamo, al uzeo jedan časopis na revers. Je l' možete da pozovete Ušće i Delta city? (Toliko su mi se dopale!) Možemo. Ima u Ušću ali su rezervisane... Dođi za par dana.
(Moram da pohvalim radnice u Mangu u Knez Mihailovoj, baš su super!)
Dobro, idemo dalje.
Aldo. Čekaj, čekaj, stani, zar ne postoji neka... normalna peta? Mislim, nije baš neka fora da odmah uskočim u dvanaestice, stvarno nije. Ali nema ničeg normalnog za moj pojam. Dobro, ajmo opet dalje.
U međuvremenu se čujem sa sestrom koja je podjednako uzbuđena glede mojih eventualnih novih cipela, jer sam joj obećala da ću joj ih pokloniti ako ipak posle par hodanja odlučim da nisam za to i prizemljim se (opet bukvalno). Ona mi da lep savet, da kupim nešto šareno za leto. Može šareno!
Zara, žute sandalice. 37. Pasuju! Lepo izgledaju! Još lepše na nozi! Ali, ne lezi vraže, noge me bole kao da sam pešačila deset kilometara, i to samo u ta dva minuta dok stojim na njima i šetkam po prodavnici. Ne dam pare na nešto što me boli!
Roze sandalice, malo drugačije, opet 37, malo niže. Pasuju, lepo izgledaju, malo manje lepo od žutih. Ali što me žuuuljaaa ovaj kaiščić napred! Ne dam pare.
Crvene cipele s otvorom napred i mašnom. Da se zaljubiš! Gledam ih, mazim ih - to su te! 37. Jebiga! Izuvaju se. 36. Argh, ufff, jooooj, uguraj te prste, guraj, guraj, još malo... uspela! Ali moram, naprosto moram da ih skinem istog časa jer mi prsti stoje u toliko neprirodnom položaju i toliko me bole da su i ona dva koraka bila pravo mučenje i da sam nakon skidanja pokušala da vratim prste u taj položaj u kom su bili u cipeli, prosto da vidim na šta to liči - i ne mogu! Toliko je neprirodan da moji prsti odbijaju da ga se sete. Sva tužna ostavljam i crvene cipelice.
Koton. Crne. Ista priča - one broj 37 bih izgubila negde usput, a u one 36 mogu da uđem ali što boooliiii...
Sive s čipkom - opet!
Bershka, crvene s tankom visokom štiklom koje čine da se osećam kao na štulama. Te su bile za nijansu bolje od svih ranijih, ali ne bih baš da rizikujem da se izlomim prvi put kad izađem u grad, stvarno ne bih. Iako izgledaju predivno. Ali ne toliko predivno.
I dobro, je l' ja to imam toliko nenormalne noge da ne mogu nijedan par štikala da nađem, ili su sve cipele katastrofa?
Pošto žene i devojke očigledno kupuju i nose cipele, biće da su noge.
Ali, kako to da tim nogama odgovaraju sve ravne cipelice i sve patike?! Hm?!
Ne, ne vredi. Nije, valjda, žvaka za seljaka. I sva ona lepota i stvarno kul osećaj kad si na visokom i sve, sve, sve što je PRO, ne vredi da trpim bol. Možda je tu razlika između mene i svih koji štikle nose na dnevnoj bazi, ali ja ne mogu da podredim svoje izlaske iz kuće nekim glupim cipelama, jer kad me boli - ne mogu da se smejem i uživam, pa vi recite šta hoćete! Da ne pričam o smanjenoj efikasnosti kad nekud moram da jurcam - a ja uglavnom stalno jurcam. I neću da trpim bol zarad lepote! I verovatno ću i dalje zavideti devojkama koje dolaze na fakultet lupkajući štiklicama po hodnicima, ali nije to za svakoga. Ja ću nastaviti da se šunjam...
Dole torturi dvanaestica!
Ipak, jednu stvar je sa svih tih sportova neizmerno zavolela i uvukla u svoj život onako - zauvek.
Patike.
Danas piše odu patikama, danas ih obožava "to the moon and back", i kad se skocka onako baš, baš - nađe se u problemu ako nije zima, pa ne može da uskoči u siguricu, antilop čizme - šta da obuje a da to nisu patike?! (Nekad provuče starke i uz malo fensiju kombinaciju. Pa, lepota je u oku posmatrača. I vlastitom oku, svakako.)
Ali, kad imate više od 22 godine, i nekad tako maštate o poslu (da, s ovim fakultetom je sasvim legitimno reći "maštate o poslu" umesto "razmišljate o poslu"), svašta vam padne na pamet, pa i kancelarijski poslovi, za koje ne znate tačno ni šta su, ali vas impresioniraju devojke u suknjama do kolena, tankim najlonkama i štiklama. Eee, što nekad poželim da radim u kancelariji (opet, ponavljam, nemam pojma šta konkretno), samo da bih svaki dan bila lepa i viša par centimetara. Mogu i ovako, nije da ne mogu, ali svako jutro, to jest podne ili popodne, kad žurim na fakultet, mnogo je lakše zgrabiti te patike ili već Dr Martens ravne cipelice, nego tamo neke štikle.
Dobro, onda dođe leto. Nema više fakulteta bar neko vreme, lišite sebe raznih nekih zadovoljstava da biste učili tokom leta, ali zna se, neki društveni život će postojati. Makar jedna kafa u dan-dva. I što ne biste, s pomenutih dvadeset i kusur, lepo krenuli da uvodite štikle u svakodnevicu?
Jer, realno.
Imate sestru pet godina mlađu koja šparta na dvanaesticama kao da je u njima rođena, a vi se gubite... pa, u svemu što nisu patike. I ravne cipele. I baletanke. I sve što je ravno!
I imate dovoljno godina.
I znate da štikle izdužuju i zatežu listove.
I zapravo izdužuju celu figuru.
I izgledate super na štiklama.
I sve je to super. A ipak, ja sam ponekad u stanju u mislima da pljujem i psujem onoga ko se samo usudio da se seti, pa se onda usudio da primeti da bi cipelama, eto, mogla da se doda peta.
Zašto, zaboga, zašto je to uradio?!
Recimo, danas.
Baš sam rešila da kupim neke lepe ženske i ženstvene cipelice za leto. Za svaki dan. Da malo počnem da gledam "s visine". Bukvalno. I krenula u potragu.
Mango. Crne kožne cipelice na sniženju, visoka peta, otvor napred. Jednostavne i lepe. Imam slične s malom, malom petom, ali žuljaju me. A i nisu nešto komplikovane... niske su. Ja tražim izazov. Probam broj 37. Jok! Velike su mi. Izuvaju se dok hodam. A, ne, ne dajem (opet) pare na broj veće cipele, čak ni na sniženju. Je l' imate broj 36? Imamo, al uzeo jedan časopis na revers. Je l' možete da pozovete Ušće i Delta city? (Toliko su mi se dopale!) Možemo. Ima u Ušću ali su rezervisane... Dođi za par dana.
(Moram da pohvalim radnice u Mangu u Knez Mihailovoj, baš su super!)
Dobro, idemo dalje.
Aldo. Čekaj, čekaj, stani, zar ne postoji neka... normalna peta? Mislim, nije baš neka fora da odmah uskočim u dvanaestice, stvarno nije. Ali nema ničeg normalnog za moj pojam. Dobro, ajmo opet dalje.
U međuvremenu se čujem sa sestrom koja je podjednako uzbuđena glede mojih eventualnih novih cipela, jer sam joj obećala da ću joj ih pokloniti ako ipak posle par hodanja odlučim da nisam za to i prizemljim se (opet bukvalno). Ona mi da lep savet, da kupim nešto šareno za leto. Može šareno!
Zara, žute sandalice. 37. Pasuju! Lepo izgledaju! Još lepše na nozi! Ali, ne lezi vraže, noge me bole kao da sam pešačila deset kilometara, i to samo u ta dva minuta dok stojim na njima i šetkam po prodavnici. Ne dam pare na nešto što me boli!
Roze sandalice, malo drugačije, opet 37, malo niže. Pasuju, lepo izgledaju, malo manje lepo od žutih. Ali što me žuuuljaaa ovaj kaiščić napred! Ne dam pare.
Crvene cipele s otvorom napred i mašnom. Da se zaljubiš! Gledam ih, mazim ih - to su te! 37. Jebiga! Izuvaju se. 36. Argh, ufff, jooooj, uguraj te prste, guraj, guraj, još malo... uspela! Ali moram, naprosto moram da ih skinem istog časa jer mi prsti stoje u toliko neprirodnom položaju i toliko me bole da su i ona dva koraka bila pravo mučenje i da sam nakon skidanja pokušala da vratim prste u taj položaj u kom su bili u cipeli, prosto da vidim na šta to liči - i ne mogu! Toliko je neprirodan da moji prsti odbijaju da ga se sete. Sva tužna ostavljam i crvene cipelice.
Koton. Crne. Ista priča - one broj 37 bih izgubila negde usput, a u one 36 mogu da uđem ali što boooliiii...
Sive s čipkom - opet!
Bershka, crvene s tankom visokom štiklom koje čine da se osećam kao na štulama. Te su bile za nijansu bolje od svih ranijih, ali ne bih baš da rizikujem da se izlomim prvi put kad izađem u grad, stvarno ne bih. Iako izgledaju predivno. Ali ne toliko predivno.
I dobro, je l' ja to imam toliko nenormalne noge da ne mogu nijedan par štikala da nađem, ili su sve cipele katastrofa?
Pošto žene i devojke očigledno kupuju i nose cipele, biće da su noge.
Ali, kako to da tim nogama odgovaraju sve ravne cipelice i sve patike?! Hm?!
Ne, ne vredi. Nije, valjda, žvaka za seljaka. I sva ona lepota i stvarno kul osećaj kad si na visokom i sve, sve, sve što je PRO, ne vredi da trpim bol. Možda je tu razlika između mene i svih koji štikle nose na dnevnoj bazi, ali ja ne mogu da podredim svoje izlaske iz kuće nekim glupim cipelama, jer kad me boli - ne mogu da se smejem i uživam, pa vi recite šta hoćete! Da ne pričam o smanjenoj efikasnosti kad nekud moram da jurcam - a ja uglavnom stalno jurcam. I neću da trpim bol zarad lepote! I verovatno ću i dalje zavideti devojkama koje dolaze na fakultet lupkajući štiklicama po hodnicima, ali nije to za svakoga. Ja ću nastaviti da se šunjam...
Dole torturi dvanaestica!
недеља, 26. јун 2011.
lament
Pre tačno četiri godine u ovo vreme bila sam u Inđiji. Ili bar busu za Inđiju.
Koncert RHCP, sećate se?
Kažu za šezdesete "ko ih se seća, nije bio tamo". Pa, to ludilo ne važi za ovaj koncert. Bio je loš, ali ipak je to bila grupa koju sam tada obožavala do imbecilnosti i nazad, pa mi je bilo lepo.
A koncertno ludilo bilo je deo sveopšteg ludila tih dana. Svaki bivši ili sadašnji maturant zna o čemu pričam. Mature, ispiti, Pepersi, prijemni, Beograd, Beograd, još Beograda, stalno autobusi, čekanje rezultata (naravno, svi su već znali kako su prošli, jedino je Filološki to odužio koliko je mogao), svaki put na kafu u Des Arts neko donese indeks, pa smo srećni i ponosni, pa onda, na dan objavljivanja rezultata zaokupim sebi misli tako što pravim generalku sobe i celog potkrovlja i kažem lepo tad-budućoj-a-sad-bivšoj cimerki da mi ništa ne govori, a ona mi ipak pošalje SMS "Upala si na budžet :)"... Pa onda jurcam po kući i budim tatu i pitam ga je l mogu a on me prekine na pola rečenice sa "Ma možeš!", ne znajući šta hoću. Ipak, ja sam samo htela na vikendicu s društvom, skromna sam (bila), pa sam isto popodne zapalila na kanal i posle se smorila, imali smo kišu...
Govorili su mi neki ljudi kako je možda bolje da upišem srpski. Srpski?! Bože, to je tako stereotipno. Lingvistika je kul, to je nauka, to je elitno... Elitno sutra malo. (Da ne pričam kako sam se uvredila kad me je nekoliko meseci ranije profesorka engleskog pitala da li upisujem engleski.)
Četiri godine kasnije, ja sam nikad izgubljenija.
Očigledno sam bliža statusu diplomiranog filologa nego što sam bila pre četiri godine, ali mi istovremeno to izgleda i mnogo daleko. Da kaže čovek, ostao mi ispit ili dva... jok, ostalo mi je malo više. I to me malo plaši i obeshrabruje, mada imam i momente, kao sinoć, kad se osećam izuzetno motivisano i hoću da diplomiram koliko za dve nedelje (što je realno nemoguće, ako ništa drugo, a ono zato što rok završava za par dana).
I iskreno, malo mi je dosadila i lingvistika, što je zapravo jako strašno jer ja ne vidim šta sam drugo mogla da studiram i šta me drugo interesuje. Tešim se da je meni zapravo samo dosadilo studiranje iste na našem fakultetu, jer da se ne lažemo, lingvistika na Filološkom je teško sranje.
Dosadio mi je i Beograd. Ovo je došlo u jako glupom momentu, jedno dva-tri meseca nakon što sam odustala od konkurisanja za master u Holandiji. Imam dobar razlog što sam odustala. (Ili se, opet, tešim da je tako.) Ali opet, treba mi promena sredine. Možda se zadovoljim letom u Somboru pa sredinom avgusta počnem da vrištim u sebi kako hoću u Beograd. Jer, volim ja njega, nije da ga ne volim.
Ne znam koliko me promenio. Grad, mislim. Jer, jelte, promenila sam sredinu pre četiri godine. Iz mirnog i dosadnog gradića prešla sam u gradsku džunglu. I volela sam to tako, više mi odgovara.
A da li sam ja ona ista provincijalka? Nemam pojma.
Okolnosti su se promenile, okolnosti su se ispretumbale koliko su mogle u ovih par godina. I ljudi su se pretumbali. To najbolje vidim kad rešim da je vreme za osvežavanje plutene table na koju kačim slike. Neki se drže četiri godine, neki lete dole, neki novi se kače.
Meni se čini kao da stojim usred tog vrtloga, stojim i gledam i ćutim...
Samo mi se menja boja kose.
Koncert RHCP, sećate se?
Kažu za šezdesete "ko ih se seća, nije bio tamo". Pa, to ludilo ne važi za ovaj koncert. Bio je loš, ali ipak je to bila grupa koju sam tada obožavala do imbecilnosti i nazad, pa mi je bilo lepo.
A koncertno ludilo bilo je deo sveopšteg ludila tih dana. Svaki bivši ili sadašnji maturant zna o čemu pričam. Mature, ispiti, Pepersi, prijemni, Beograd, Beograd, još Beograda, stalno autobusi, čekanje rezultata (naravno, svi su već znali kako su prošli, jedino je Filološki to odužio koliko je mogao), svaki put na kafu u Des Arts neko donese indeks, pa smo srećni i ponosni, pa onda, na dan objavljivanja rezultata zaokupim sebi misli tako što pravim generalku sobe i celog potkrovlja i kažem lepo tad-budućoj-a-sad-bivšoj cimerki da mi ništa ne govori, a ona mi ipak pošalje SMS "Upala si na budžet :)"... Pa onda jurcam po kući i budim tatu i pitam ga je l mogu a on me prekine na pola rečenice sa "Ma možeš!", ne znajući šta hoću. Ipak, ja sam samo htela na vikendicu s društvom, skromna sam (bila), pa sam isto popodne zapalila na kanal i posle se smorila, imali smo kišu...
Govorili su mi neki ljudi kako je možda bolje da upišem srpski. Srpski?! Bože, to je tako stereotipno. Lingvistika je kul, to je nauka, to je elitno... Elitno sutra malo. (Da ne pričam kako sam se uvredila kad me je nekoliko meseci ranije profesorka engleskog pitala da li upisujem engleski.)
Četiri godine kasnije, ja sam nikad izgubljenija.
Očigledno sam bliža statusu diplomiranog filologa nego što sam bila pre četiri godine, ali mi istovremeno to izgleda i mnogo daleko. Da kaže čovek, ostao mi ispit ili dva... jok, ostalo mi je malo više. I to me malo plaši i obeshrabruje, mada imam i momente, kao sinoć, kad se osećam izuzetno motivisano i hoću da diplomiram koliko za dve nedelje (što je realno nemoguće, ako ništa drugo, a ono zato što rok završava za par dana).
I iskreno, malo mi je dosadila i lingvistika, što je zapravo jako strašno jer ja ne vidim šta sam drugo mogla da studiram i šta me drugo interesuje. Tešim se da je meni zapravo samo dosadilo studiranje iste na našem fakultetu, jer da se ne lažemo, lingvistika na Filološkom je teško sranje.
Dosadio mi je i Beograd. Ovo je došlo u jako glupom momentu, jedno dva-tri meseca nakon što sam odustala od konkurisanja za master u Holandiji. Imam dobar razlog što sam odustala. (Ili se, opet, tešim da je tako.) Ali opet, treba mi promena sredine. Možda se zadovoljim letom u Somboru pa sredinom avgusta počnem da vrištim u sebi kako hoću u Beograd. Jer, volim ja njega, nije da ga ne volim.
Ne znam koliko me promenio. Grad, mislim. Jer, jelte, promenila sam sredinu pre četiri godine. Iz mirnog i dosadnog gradića prešla sam u gradsku džunglu. I volela sam to tako, više mi odgovara.
A da li sam ja ona ista provincijalka? Nemam pojma.
Okolnosti su se promenile, okolnosti su se ispretumbale koliko su mogle u ovih par godina. I ljudi su se pretumbali. To najbolje vidim kad rešim da je vreme za osvežavanje plutene table na koju kačim slike. Neki se drže četiri godine, neki lete dole, neki novi se kače.
Meni se čini kao da stojim usred tog vrtloga, stojim i gledam i ćutim...
Samo mi se menja boja kose.
среда, 22. јун 2011.
kreativna blokada
i ne samo kreativna, svakakvaaaa!
ljudi moji.
jedna najbolja drugarica diplomirala juče, druga će sutra. najbolji drug igrao večeras u narodnom pozorištu. jedna drugarica završava master i uporedo radi na fakultetu. drug završava master u holandiji i razmišlja da l' da radi ili upisuje phd. sestra upisuje fakultet. jedna drugarica je na pola fakulteta i u TREĆOJ srednjoj školi po redu (znači, u dve je već maturirala, da, sad je treća na redu). jedan drug završava treću godinu faksa laganini a od decembra ga čeka posao. jedan drug završava treću a već ima posao na faksu (mada ga ne plaćaju, al ima ga). jedan drug diplomirao.
a šta ja radim?!?!?!?!!?!?!?!?
ljudi moji.
jedna najbolja drugarica diplomirala juče, druga će sutra. najbolji drug igrao večeras u narodnom pozorištu. jedna drugarica završava master i uporedo radi na fakultetu. drug završava master u holandiji i razmišlja da l' da radi ili upisuje phd. sestra upisuje fakultet. jedna drugarica je na pola fakulteta i u TREĆOJ srednjoj školi po redu (znači, u dve je već maturirala, da, sad je treća na redu). jedan drug završava treću godinu faksa laganini a od decembra ga čeka posao. jedan drug završava treću a već ima posao na faksu (mada ga ne plaćaju, al ima ga). jedan drug diplomirao.
a šta ja radim?!?!?!?!!?!?!?!?
понедељак, 20. јун 2011.
priča o medvedu
Imam jednog plišanog belog medveda srednje veličine, pa, dobro, možda naginje ka velikom. Dobila za dvadeseti rođendan. Zove se Milica.
Na početku sam spavala s njom i to bih je čak ponekad i zagrlila, i vukla sam je svuda sa sobom i nosila kofer i kad sam putovala na dva dana – da stane medved.
Onda je posle nekog vremena izgubila tu privilegiju i dobila stalno mesto na nekorišćenom krevetu.
Sećam se, dolazi kod mene drug s kojim sam se neko vreme muvala (i jesmo se muvali, ma šta on rekao o tome!). Ulazi u sobu, pogleda medveda, čudno pogleda mene.
Ili sam samo umislila da me je čudno pogledao, jer sam imala u glavi dva scenarija.
Scenario broj 1: pogleda medveda i pomisli „bože, kako je infantilna, ima plišana stvorenja“. Ne dopada mi se. (Nisam infantilna, razume se. Osim ponekad, ali to onako za svoju dušu, ne u odnosu s ljudima s kojima se muvam, ne, zaista.)
Scenario broj 2: pogleda medveda i ne pomisli ništa, iako mu bi čudno. Pita mene zašto imam tolikog plišanog medveda sa svojih dvadeset-i-toliko godina, a ja onda, da bih se opravdala, kažem da je to poklon od bivšeg i potonem još dublje, jer zašto zaboga neko čuva poklon od bivšeg na tako vidnom mestu, i to tako beskoristan poklon, hajde da je u pitanju knjiga ili fotoaparat pa da čovek kaže, ali ne, čuvati medveda zaista nije znak da želiš da se muvaš s ovim što ti je upravo ušao u sobu. Ni to mi se ne dopada.
Nijedan scenario nije se dogodio, ovaj-što-me-muvao-iako-tvrdi-da-nije brzo se bacio na dizanje sistema (pričam o kompjuteru!) i pivo i čokoladu (znam, znam, nije neka kombinacija), a ja sam medveda za svaki slučaj sledeći put ponela u roditeljsku kuću (moju, ne medvedovu – mada to sigurno niste ni pomislili).
Naravoučenije: ne muvati se s nekim ko nema šta da kaže o medvedu.
недеља, 19. јун 2011.
prvo pa muško - o vezama i fejsbuku (da l' sam mogla dosadnije?)
U poslednje vreme malo sam crna ovca u poređenju sa svojim drugaricama. Već dosta dugo igram ulogu singl devojke (uspešno ili ne, to se ne usuđujem da ocenim), doduše, s kratkotrajnim prekidom; a one sve zaljubljene i srećne i uglavnom blistaju. Nije da mi smeta. Ono, volim ih i umem (iako nekad nisam umela; valjda to znači da se i takve stvari uče, ili prosto stiču iskustvom) da budem srećna zbog drugih. I jesam.
Nego, razmišljam nešto... većina njih nije stavila ni fejsbuk rilejšnšip status, a kamoli da se po zidovima gađaju poljupcima i srcima sa svojim momcima.
(Ja jesam u kratkotrajnom prekidu svog singl statusa; ne razmenjivala srca, nego promenila status. I javno priznajem da to ne bih uradila da nisam „rikvestovana“. Izvinite, ali tako je! Šta koga briga da l' sam u vezi ili nisam. To znaju oni koji treba da znaju, a njih je ipak među bulumentom fb prijatelja malo. O tome što je moj život na izvol'te i ljudima kojima bez fejsbuka nikako ne bi bio dostupan, zato što me užasno smara da napravim liste, u skladu s „listama“ koje postoje i u stvarnom životu – drugi put.)
I kakve veze to ima sa bilo čim?
Pa, ima, vidite.
Stvar je u tome da postoje ljudi koji se napadno gađaju poljupčićima i srčićima i pesmicama i sličnim idiotlucima i meni idu na živce. Zašto mi idu na živce? Šta me se tiče? Pa ne tiče me se, ali nekako postoje, i onda mi smeta i njihovo postojanje zato što bih ja drugačije uredila ovaj univerzum. Tačnije, uredila bih ga tako da jedno od to dvoje ljudi ne postoji uopšte, ili postoji u recimo Zanzibaru, a drugo postoji u mom životu. Ili, prevedeno na narodski jezik: ljubomorna sam. Eto.
Uglavnom, gledam ja te poljupčiće i malo mi se povraća od te ljigavosti. Zašto, bre, zašto morate da delite svoju ljubav sa svetom, a maltene živite zajedno? Zar nije nekako lepše da sve što je divno i iskreno i čisto i postoji između vas, u vašem malom svetu, delite jedino jedno s drugim i ne puštate nikoga da zaviri u to? I da vas nije briga ni za koga, jer znate da imate jedno drugo i srećni ste zbog toga i ponašate se normalno u javnosti (iliti na fejsbuku) i onda sve te dvotačke, zvezdice, znak „manje od“ i trojke iskazujete rečima, pogledima, osmesima i poljupcima? Zašto ljudi moraju da vide na internetu, alo, internetu, da se vi, eto, volite i ljubite?
I onda mi padne neviđeno zla pomisao na pamet: pa poenta je da se vidi. Da ne pomisle ljudi slučajno da se ne vole. Ovako, vole se (i) za svet, i ćao zdravo.
Mislim, nije da nema logike. One drugarice s početka koje sam pominjala – mislite da je ijedna od njih nesigurna u svoju ljubav i svoju vezu? Nije. Naprotiv! A opet izostaje fb ljubakanje. A što uopšte i da ga bude, ako ga ima u stvarnom svetu, i ako su zadovoljne svojim vezama i svojim emotivnim životom? Fejsbuk im ostaje za šerovanje dobrih pesama i linkova i statusa poput „diplomirala sam“ i „nemam više prosek deset“ (stvarno imam dve drugarice koje su imale ovakav status, doduše malo maštovitiji, i kraljice su!) i „glupi operativni sistemi“.
Sve vreme hoću da kažem da neko ko je srećan i zadovoljan svojom vezom i u svojoj vezi nema potrebu da to na patetičan način deli sa svetom. I ova moja opservacija retko ima izuzetke. Ili se ja prosto družim sa nadasve kul ljudima.
A onda ne mogu da izbegnem i neviđeno zao zaključak. Koji neću sad da napišem jer cenim da ste dovoljno pametni. A meni taj zaključak služi za naslađivanje. Baš, baš.
Пријавите се на:
Постови (Atom)