недеља, 26. јун 2011.
lament
Pre tačno četiri godine u ovo vreme bila sam u Inđiji. Ili bar busu za Inđiju.
Koncert RHCP, sećate se?
Kažu za šezdesete "ko ih se seća, nije bio tamo". Pa, to ludilo ne važi za ovaj koncert. Bio je loš, ali ipak je to bila grupa koju sam tada obožavala do imbecilnosti i nazad, pa mi je bilo lepo.
A koncertno ludilo bilo je deo sveopšteg ludila tih dana. Svaki bivši ili sadašnji maturant zna o čemu pričam. Mature, ispiti, Pepersi, prijemni, Beograd, Beograd, još Beograda, stalno autobusi, čekanje rezultata (naravno, svi su već znali kako su prošli, jedino je Filološki to odužio koliko je mogao), svaki put na kafu u Des Arts neko donese indeks, pa smo srećni i ponosni, pa onda, na dan objavljivanja rezultata zaokupim sebi misli tako što pravim generalku sobe i celog potkrovlja i kažem lepo tad-budućoj-a-sad-bivšoj cimerki da mi ništa ne govori, a ona mi ipak pošalje SMS "Upala si na budžet :)"... Pa onda jurcam po kući i budim tatu i pitam ga je l mogu a on me prekine na pola rečenice sa "Ma možeš!", ne znajući šta hoću. Ipak, ja sam samo htela na vikendicu s društvom, skromna sam (bila), pa sam isto popodne zapalila na kanal i posle se smorila, imali smo kišu...
Govorili su mi neki ljudi kako je možda bolje da upišem srpski. Srpski?! Bože, to je tako stereotipno. Lingvistika je kul, to je nauka, to je elitno... Elitno sutra malo. (Da ne pričam kako sam se uvredila kad me je nekoliko meseci ranije profesorka engleskog pitala da li upisujem engleski.)
Četiri godine kasnije, ja sam nikad izgubljenija.
Očigledno sam bliža statusu diplomiranog filologa nego što sam bila pre četiri godine, ali mi istovremeno to izgleda i mnogo daleko. Da kaže čovek, ostao mi ispit ili dva... jok, ostalo mi je malo više. I to me malo plaši i obeshrabruje, mada imam i momente, kao sinoć, kad se osećam izuzetno motivisano i hoću da diplomiram koliko za dve nedelje (što je realno nemoguće, ako ništa drugo, a ono zato što rok završava za par dana).
I iskreno, malo mi je dosadila i lingvistika, što je zapravo jako strašno jer ja ne vidim šta sam drugo mogla da studiram i šta me drugo interesuje. Tešim se da je meni zapravo samo dosadilo studiranje iste na našem fakultetu, jer da se ne lažemo, lingvistika na Filološkom je teško sranje.
Dosadio mi je i Beograd. Ovo je došlo u jako glupom momentu, jedno dva-tri meseca nakon što sam odustala od konkurisanja za master u Holandiji. Imam dobar razlog što sam odustala. (Ili se, opet, tešim da je tako.) Ali opet, treba mi promena sredine. Možda se zadovoljim letom u Somboru pa sredinom avgusta počnem da vrištim u sebi kako hoću u Beograd. Jer, volim ja njega, nije da ga ne volim.
Ne znam koliko me promenio. Grad, mislim. Jer, jelte, promenila sam sredinu pre četiri godine. Iz mirnog i dosadnog gradića prešla sam u gradsku džunglu. I volela sam to tako, više mi odgovara.
A da li sam ja ona ista provincijalka? Nemam pojma.
Okolnosti su se promenile, okolnosti su se ispretumbale koliko su mogle u ovih par godina. I ljudi su se pretumbali. To najbolje vidim kad rešim da je vreme za osvežavanje plutene table na koju kačim slike. Neki se drže četiri godine, neki lete dole, neki novi se kače.
Meni se čini kao da stojim usred tog vrtloga, stojim i gledam i ćutim...
Samo mi se menja boja kose.
Koncert RHCP, sećate se?
Kažu za šezdesete "ko ih se seća, nije bio tamo". Pa, to ludilo ne važi za ovaj koncert. Bio je loš, ali ipak je to bila grupa koju sam tada obožavala do imbecilnosti i nazad, pa mi je bilo lepo.
A koncertno ludilo bilo je deo sveopšteg ludila tih dana. Svaki bivši ili sadašnji maturant zna o čemu pričam. Mature, ispiti, Pepersi, prijemni, Beograd, Beograd, još Beograda, stalno autobusi, čekanje rezultata (naravno, svi su već znali kako su prošli, jedino je Filološki to odužio koliko je mogao), svaki put na kafu u Des Arts neko donese indeks, pa smo srećni i ponosni, pa onda, na dan objavljivanja rezultata zaokupim sebi misli tako što pravim generalku sobe i celog potkrovlja i kažem lepo tad-budućoj-a-sad-bivšoj cimerki da mi ništa ne govori, a ona mi ipak pošalje SMS "Upala si na budžet :)"... Pa onda jurcam po kući i budim tatu i pitam ga je l mogu a on me prekine na pola rečenice sa "Ma možeš!", ne znajući šta hoću. Ipak, ja sam samo htela na vikendicu s društvom, skromna sam (bila), pa sam isto popodne zapalila na kanal i posle se smorila, imali smo kišu...
Govorili su mi neki ljudi kako je možda bolje da upišem srpski. Srpski?! Bože, to je tako stereotipno. Lingvistika je kul, to je nauka, to je elitno... Elitno sutra malo. (Da ne pričam kako sam se uvredila kad me je nekoliko meseci ranije profesorka engleskog pitala da li upisujem engleski.)
Četiri godine kasnije, ja sam nikad izgubljenija.
Očigledno sam bliža statusu diplomiranog filologa nego što sam bila pre četiri godine, ali mi istovremeno to izgleda i mnogo daleko. Da kaže čovek, ostao mi ispit ili dva... jok, ostalo mi je malo više. I to me malo plaši i obeshrabruje, mada imam i momente, kao sinoć, kad se osećam izuzetno motivisano i hoću da diplomiram koliko za dve nedelje (što je realno nemoguće, ako ništa drugo, a ono zato što rok završava za par dana).
I iskreno, malo mi je dosadila i lingvistika, što je zapravo jako strašno jer ja ne vidim šta sam drugo mogla da studiram i šta me drugo interesuje. Tešim se da je meni zapravo samo dosadilo studiranje iste na našem fakultetu, jer da se ne lažemo, lingvistika na Filološkom je teško sranje.
Dosadio mi je i Beograd. Ovo je došlo u jako glupom momentu, jedno dva-tri meseca nakon što sam odustala od konkurisanja za master u Holandiji. Imam dobar razlog što sam odustala. (Ili se, opet, tešim da je tako.) Ali opet, treba mi promena sredine. Možda se zadovoljim letom u Somboru pa sredinom avgusta počnem da vrištim u sebi kako hoću u Beograd. Jer, volim ja njega, nije da ga ne volim.
Ne znam koliko me promenio. Grad, mislim. Jer, jelte, promenila sam sredinu pre četiri godine. Iz mirnog i dosadnog gradića prešla sam u gradsku džunglu. I volela sam to tako, više mi odgovara.
A da li sam ja ona ista provincijalka? Nemam pojma.
Okolnosti su se promenile, okolnosti su se ispretumbale koliko su mogle u ovih par godina. I ljudi su se pretumbali. To najbolje vidim kad rešim da je vreme za osvežavanje plutene table na koju kačim slike. Neki se drže četiri godine, neki lete dole, neki novi se kače.
Meni se čini kao da stojim usred tog vrtloga, stojim i gledam i ćutim...
Samo mi se menja boja kose.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Poslednjom rečenicom si poentirala like a boss, ali nije baš tako. Menjaš se i sama, a zbunjenost je normalna (npr. da imaš strogo zacrtan jedan jedini cilj, verovatno bi bila samo nezadovoljna jer ništa ne ide samo ka tom jednom jedinom cilju)
ОдговориИзбришиA JA SAM TOLIKO STARIJA I PAMETNA I ISKUSNA DA TI KAZEM OVO
Za kosu se razumemo. :)
ОдговориИзбришиImam osećaj kao da 1. imam više ciljeva ali ništa ne ide ka njima (i onda ne znam je li to bolje ili lošije od opcije koju si ti navela, tema je za razmišljanje) i 2. druge stvari koje me čine tužnom su stvari koje ne mogu ja da promenim (ili mogu, a onda a) moram da menjam svoje misli što je baš zeznuto ili b) moram da imam ekstremno bezobrazan stav koji će mi doneti satisfakciju u momentu i ko zna kakve loše posledice u budućnosti). I ništa mi se od toga ne sviđa...
a moj problem je i što previše razmišljam, definitivno.
t, kad cemo na kafu?
ОдговориИзбришиdrugi, treći jul? :)
ОдговориИзбриши