субота, 30. јул 2011.
jedno obično veče na jednom neobičnom mestu
Pod jedan. Ponekad sam previše emotivna. Prava devojčica.
Pod dva. Strašno zaboravljam stvari i otud volim da nekad nešto zapišem. To je glavni razlog zašto očajnički želim netbuk, za koji nemam para. (Hoće neko da mi pokloni netbuk?)
A upravo završava moj i naš poslednji dan u staroj Petnici i ono kao, malo sam.. bla.
Trava, znate. Mislim da sledeći put kad dođemo nećemo imati ovoliko trave. Ana, Miloš, Simona i Tanja igraju badmiton. Neće biti ovog improvizovanog terena oivičenog brašnom. Za mene je ostala misterija da li je brašno ukradeno iz kantine ili ga je Oca stvarno kupio.
Lepo sam pre par minuta rekla Dušici da pusti nešto veselije, al i dalje slušamo neku sahrana-muziku, koji bi zapravo u nekom drugom kontekstu meni bila prihvatljiva, al sad samo što ne zaplačem.
Iskreno, baš mi je frka od sledećeg dolaska na ovo mesto.
Ne znam koliko sam ovde emocija pokupila u proteklih šest godina i koliko sam ih ostavila. Previše, verovatno. Ako postoji koncept previše emocija. I onda treba da dođem u nešto kameno i betonsko i stakleno i... ma, znam da zvučim ko babe što kukaju kako je u njihovo vreme sve bilo bolje. Napredak je valjda okej.
Ali, nije i nije i nije istina da ovo mesto čine samo ljudi. I malo se stužih. I to je sve.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Ja se uzasno plasim kako ce sve izgledati kada sledeci put budem dosla? Zamislim samo da pecurka nece biti na istom mestu i uplasim se :( Ali, ostace stepenice i pravicemo teren za badmington na novom mestu :) I Oca ce ponovo da moli kuvarice da nam pozajme brasno a mi cemo to da krijemo od Mice kuvarice...i mi cemo biti tu :)))
ОдговориИзбриши