понедељак, 20. јун 2011.
priča o medvedu
Imam jednog plišanog belog medveda srednje veličine, pa, dobro, možda naginje ka velikom. Dobila za dvadeseti rođendan. Zove se Milica.
Na početku sam spavala s njom i to bih je čak ponekad i zagrlila, i vukla sam je svuda sa sobom i nosila kofer i kad sam putovala na dva dana – da stane medved.
Onda je posle nekog vremena izgubila tu privilegiju i dobila stalno mesto na nekorišćenom krevetu.
Sećam se, dolazi kod mene drug s kojim sam se neko vreme muvala (i jesmo se muvali, ma šta on rekao o tome!). Ulazi u sobu, pogleda medveda, čudno pogleda mene.
Ili sam samo umislila da me je čudno pogledao, jer sam imala u glavi dva scenarija.
Scenario broj 1: pogleda medveda i pomisli „bože, kako je infantilna, ima plišana stvorenja“. Ne dopada mi se. (Nisam infantilna, razume se. Osim ponekad, ali to onako za svoju dušu, ne u odnosu s ljudima s kojima se muvam, ne, zaista.)
Scenario broj 2: pogleda medveda i ne pomisli ništa, iako mu bi čudno. Pita mene zašto imam tolikog plišanog medveda sa svojih dvadeset-i-toliko godina, a ja onda, da bih se opravdala, kažem da je to poklon od bivšeg i potonem još dublje, jer zašto zaboga neko čuva poklon od bivšeg na tako vidnom mestu, i to tako beskoristan poklon, hajde da je u pitanju knjiga ili fotoaparat pa da čovek kaže, ali ne, čuvati medveda zaista nije znak da želiš da se muvaš s ovim što ti je upravo ušao u sobu. Ni to mi se ne dopada.
Nijedan scenario nije se dogodio, ovaj-što-me-muvao-iako-tvrdi-da-nije brzo se bacio na dizanje sistema (pričam o kompjuteru!) i pivo i čokoladu (znam, znam, nije neka kombinacija), a ja sam medveda za svaki slučaj sledeći put ponela u roditeljsku kuću (moju, ne medvedovu – mada to sigurno niste ni pomislili).
Naravoučenije: ne muvati se s nekim ko nema šta da kaže o medvedu.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар