понедељак, 27. јун 2011.
baletanka-bejbi
Iako je nekad u životu išla i na tenis i na gimnastiku i na odbojku, ova devojka mogla bi se nazvati svakako, ali ne sportskim tipom. (Da, znam da mi ne verujete za tenis i gimnastiku i odbojku.)
Ipak, jednu stvar je sa svih tih sportova neizmerno zavolela i uvukla u svoj život onako - zauvek.
Patike.
Danas piše odu patikama, danas ih obožava "to the moon and back", i kad se skocka onako baš, baš - nađe se u problemu ako nije zima, pa ne može da uskoči u siguricu, antilop čizme - šta da obuje a da to nisu patike?! (Nekad provuče starke i uz malo fensiju kombinaciju. Pa, lepota je u oku posmatrača. I vlastitom oku, svakako.)
Ali, kad imate više od 22 godine, i nekad tako maštate o poslu (da, s ovim fakultetom je sasvim legitimno reći "maštate o poslu" umesto "razmišljate o poslu"), svašta vam padne na pamet, pa i kancelarijski poslovi, za koje ne znate tačno ni šta su, ali vas impresioniraju devojke u suknjama do kolena, tankim najlonkama i štiklama. Eee, što nekad poželim da radim u kancelariji (opet, ponavljam, nemam pojma šta konkretno), samo da bih svaki dan bila lepa i viša par centimetara. Mogu i ovako, nije da ne mogu, ali svako jutro, to jest podne ili popodne, kad žurim na fakultet, mnogo je lakše zgrabiti te patike ili već Dr Martens ravne cipelice, nego tamo neke štikle.
Dobro, onda dođe leto. Nema više fakulteta bar neko vreme, lišite sebe raznih nekih zadovoljstava da biste učili tokom leta, ali zna se, neki društveni život će postojati. Makar jedna kafa u dan-dva. I što ne biste, s pomenutih dvadeset i kusur, lepo krenuli da uvodite štikle u svakodnevicu?
Jer, realno.
Imate sestru pet godina mlađu koja šparta na dvanaesticama kao da je u njima rođena, a vi se gubite... pa, u svemu što nisu patike. I ravne cipele. I baletanke. I sve što je ravno!
I imate dovoljno godina.
I znate da štikle izdužuju i zatežu listove.
I zapravo izdužuju celu figuru.
I izgledate super na štiklama.
I sve je to super. A ipak, ja sam ponekad u stanju u mislima da pljujem i psujem onoga ko se samo usudio da se seti, pa se onda usudio da primeti da bi cipelama, eto, mogla da se doda peta.
Zašto, zaboga, zašto je to uradio?!
Recimo, danas.
Baš sam rešila da kupim neke lepe ženske i ženstvene cipelice za leto. Za svaki dan. Da malo počnem da gledam "s visine". Bukvalno. I krenula u potragu.
Mango. Crne kožne cipelice na sniženju, visoka peta, otvor napred. Jednostavne i lepe. Imam slične s malom, malom petom, ali žuljaju me. A i nisu nešto komplikovane... niske su. Ja tražim izazov. Probam broj 37. Jok! Velike su mi. Izuvaju se dok hodam. A, ne, ne dajem (opet) pare na broj veće cipele, čak ni na sniženju. Je l' imate broj 36? Imamo, al uzeo jedan časopis na revers. Je l' možete da pozovete Ušće i Delta city? (Toliko su mi se dopale!) Možemo. Ima u Ušću ali su rezervisane... Dođi za par dana.
(Moram da pohvalim radnice u Mangu u Knez Mihailovoj, baš su super!)
Dobro, idemo dalje.
Aldo. Čekaj, čekaj, stani, zar ne postoji neka... normalna peta? Mislim, nije baš neka fora da odmah uskočim u dvanaestice, stvarno nije. Ali nema ničeg normalnog za moj pojam. Dobro, ajmo opet dalje.
U međuvremenu se čujem sa sestrom koja je podjednako uzbuđena glede mojih eventualnih novih cipela, jer sam joj obećala da ću joj ih pokloniti ako ipak posle par hodanja odlučim da nisam za to i prizemljim se (opet bukvalno). Ona mi da lep savet, da kupim nešto šareno za leto. Može šareno!
Zara, žute sandalice. 37. Pasuju! Lepo izgledaju! Još lepše na nozi! Ali, ne lezi vraže, noge me bole kao da sam pešačila deset kilometara, i to samo u ta dva minuta dok stojim na njima i šetkam po prodavnici. Ne dam pare na nešto što me boli!
Roze sandalice, malo drugačije, opet 37, malo niže. Pasuju, lepo izgledaju, malo manje lepo od žutih. Ali što me žuuuljaaa ovaj kaiščić napred! Ne dam pare.
Crvene cipele s otvorom napred i mašnom. Da se zaljubiš! Gledam ih, mazim ih - to su te! 37. Jebiga! Izuvaju se. 36. Argh, ufff, jooooj, uguraj te prste, guraj, guraj, još malo... uspela! Ali moram, naprosto moram da ih skinem istog časa jer mi prsti stoje u toliko neprirodnom položaju i toliko me bole da su i ona dva koraka bila pravo mučenje i da sam nakon skidanja pokušala da vratim prste u taj položaj u kom su bili u cipeli, prosto da vidim na šta to liči - i ne mogu! Toliko je neprirodan da moji prsti odbijaju da ga se sete. Sva tužna ostavljam i crvene cipelice.
Koton. Crne. Ista priča - one broj 37 bih izgubila negde usput, a u one 36 mogu da uđem ali što boooliiii...
Sive s čipkom - opet!
Bershka, crvene s tankom visokom štiklom koje čine da se osećam kao na štulama. Te su bile za nijansu bolje od svih ranijih, ali ne bih baš da rizikujem da se izlomim prvi put kad izađem u grad, stvarno ne bih. Iako izgledaju predivno. Ali ne toliko predivno.
I dobro, je l' ja to imam toliko nenormalne noge da ne mogu nijedan par štikala da nađem, ili su sve cipele katastrofa?
Pošto žene i devojke očigledno kupuju i nose cipele, biće da su noge.
Ali, kako to da tim nogama odgovaraju sve ravne cipelice i sve patike?! Hm?!
Ne, ne vredi. Nije, valjda, žvaka za seljaka. I sva ona lepota i stvarno kul osećaj kad si na visokom i sve, sve, sve što je PRO, ne vredi da trpim bol. Možda je tu razlika između mene i svih koji štikle nose na dnevnoj bazi, ali ja ne mogu da podredim svoje izlaske iz kuće nekim glupim cipelama, jer kad me boli - ne mogu da se smejem i uživam, pa vi recite šta hoćete! Da ne pričam o smanjenoj efikasnosti kad nekud moram da jurcam - a ja uglavnom stalno jurcam. I neću da trpim bol zarad lepote! I verovatno ću i dalje zavideti devojkama koje dolaze na fakultet lupkajući štiklicama po hodnicima, ali nije to za svakoga. Ja ću nastaviti da se šunjam...
Dole torturi dvanaestica!
Ipak, jednu stvar je sa svih tih sportova neizmerno zavolela i uvukla u svoj život onako - zauvek.
Patike.
Danas piše odu patikama, danas ih obožava "to the moon and back", i kad se skocka onako baš, baš - nađe se u problemu ako nije zima, pa ne može da uskoči u siguricu, antilop čizme - šta da obuje a da to nisu patike?! (Nekad provuče starke i uz malo fensiju kombinaciju. Pa, lepota je u oku posmatrača. I vlastitom oku, svakako.)
Ali, kad imate više od 22 godine, i nekad tako maštate o poslu (da, s ovim fakultetom je sasvim legitimno reći "maštate o poslu" umesto "razmišljate o poslu"), svašta vam padne na pamet, pa i kancelarijski poslovi, za koje ne znate tačno ni šta su, ali vas impresioniraju devojke u suknjama do kolena, tankim najlonkama i štiklama. Eee, što nekad poželim da radim u kancelariji (opet, ponavljam, nemam pojma šta konkretno), samo da bih svaki dan bila lepa i viša par centimetara. Mogu i ovako, nije da ne mogu, ali svako jutro, to jest podne ili popodne, kad žurim na fakultet, mnogo je lakše zgrabiti te patike ili već Dr Martens ravne cipelice, nego tamo neke štikle.
Dobro, onda dođe leto. Nema više fakulteta bar neko vreme, lišite sebe raznih nekih zadovoljstava da biste učili tokom leta, ali zna se, neki društveni život će postojati. Makar jedna kafa u dan-dva. I što ne biste, s pomenutih dvadeset i kusur, lepo krenuli da uvodite štikle u svakodnevicu?
Jer, realno.
Imate sestru pet godina mlađu koja šparta na dvanaesticama kao da je u njima rođena, a vi se gubite... pa, u svemu što nisu patike. I ravne cipele. I baletanke. I sve što je ravno!
I imate dovoljno godina.
I znate da štikle izdužuju i zatežu listove.
I zapravo izdužuju celu figuru.
I izgledate super na štiklama.
I sve je to super. A ipak, ja sam ponekad u stanju u mislima da pljujem i psujem onoga ko se samo usudio da se seti, pa se onda usudio da primeti da bi cipelama, eto, mogla da se doda peta.
Zašto, zaboga, zašto je to uradio?!
Recimo, danas.
Baš sam rešila da kupim neke lepe ženske i ženstvene cipelice za leto. Za svaki dan. Da malo počnem da gledam "s visine". Bukvalno. I krenula u potragu.
Mango. Crne kožne cipelice na sniženju, visoka peta, otvor napred. Jednostavne i lepe. Imam slične s malom, malom petom, ali žuljaju me. A i nisu nešto komplikovane... niske su. Ja tražim izazov. Probam broj 37. Jok! Velike su mi. Izuvaju se dok hodam. A, ne, ne dajem (opet) pare na broj veće cipele, čak ni na sniženju. Je l' imate broj 36? Imamo, al uzeo jedan časopis na revers. Je l' možete da pozovete Ušće i Delta city? (Toliko su mi se dopale!) Možemo. Ima u Ušću ali su rezervisane... Dođi za par dana.
(Moram da pohvalim radnice u Mangu u Knez Mihailovoj, baš su super!)
Dobro, idemo dalje.
Aldo. Čekaj, čekaj, stani, zar ne postoji neka... normalna peta? Mislim, nije baš neka fora da odmah uskočim u dvanaestice, stvarno nije. Ali nema ničeg normalnog za moj pojam. Dobro, ajmo opet dalje.
U međuvremenu se čujem sa sestrom koja je podjednako uzbuđena glede mojih eventualnih novih cipela, jer sam joj obećala da ću joj ih pokloniti ako ipak posle par hodanja odlučim da nisam za to i prizemljim se (opet bukvalno). Ona mi da lep savet, da kupim nešto šareno za leto. Može šareno!
Zara, žute sandalice. 37. Pasuju! Lepo izgledaju! Još lepše na nozi! Ali, ne lezi vraže, noge me bole kao da sam pešačila deset kilometara, i to samo u ta dva minuta dok stojim na njima i šetkam po prodavnici. Ne dam pare na nešto što me boli!
Roze sandalice, malo drugačije, opet 37, malo niže. Pasuju, lepo izgledaju, malo manje lepo od žutih. Ali što me žuuuljaaa ovaj kaiščić napred! Ne dam pare.
Crvene cipele s otvorom napred i mašnom. Da se zaljubiš! Gledam ih, mazim ih - to su te! 37. Jebiga! Izuvaju se. 36. Argh, ufff, jooooj, uguraj te prste, guraj, guraj, još malo... uspela! Ali moram, naprosto moram da ih skinem istog časa jer mi prsti stoje u toliko neprirodnom položaju i toliko me bole da su i ona dva koraka bila pravo mučenje i da sam nakon skidanja pokušala da vratim prste u taj položaj u kom su bili u cipeli, prosto da vidim na šta to liči - i ne mogu! Toliko je neprirodan da moji prsti odbijaju da ga se sete. Sva tužna ostavljam i crvene cipelice.
Koton. Crne. Ista priča - one broj 37 bih izgubila negde usput, a u one 36 mogu da uđem ali što boooliiii...
Sive s čipkom - opet!
Bershka, crvene s tankom visokom štiklom koje čine da se osećam kao na štulama. Te su bile za nijansu bolje od svih ranijih, ali ne bih baš da rizikujem da se izlomim prvi put kad izađem u grad, stvarno ne bih. Iako izgledaju predivno. Ali ne toliko predivno.
I dobro, je l' ja to imam toliko nenormalne noge da ne mogu nijedan par štikala da nađem, ili su sve cipele katastrofa?
Pošto žene i devojke očigledno kupuju i nose cipele, biće da su noge.
Ali, kako to da tim nogama odgovaraju sve ravne cipelice i sve patike?! Hm?!
Ne, ne vredi. Nije, valjda, žvaka za seljaka. I sva ona lepota i stvarno kul osećaj kad si na visokom i sve, sve, sve što je PRO, ne vredi da trpim bol. Možda je tu razlika između mene i svih koji štikle nose na dnevnoj bazi, ali ja ne mogu da podredim svoje izlaske iz kuće nekim glupim cipelama, jer kad me boli - ne mogu da se smejem i uživam, pa vi recite šta hoćete! Da ne pričam o smanjenoj efikasnosti kad nekud moram da jurcam - a ja uglavnom stalno jurcam. I neću da trpim bol zarad lepote! I verovatno ću i dalje zavideti devojkama koje dolaze na fakultet lupkajući štiklicama po hodnicima, ali nije to za svakoga. Ja ću nastaviti da se šunjam...
Dole torturi dvanaestica!
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
ćao, tihana! pratim te :)
ОдговориИзбриши