субота, 30. јул 2011.
jedno obično veče na jednom neobičnom mestu
Pod jedan. Ponekad sam previše emotivna. Prava devojčica.
Pod dva. Strašno zaboravljam stvari i otud volim da nekad nešto zapišem. To je glavni razlog zašto očajnički želim netbuk, za koji nemam para. (Hoće neko da mi pokloni netbuk?)
A upravo završava moj i naš poslednji dan u staroj Petnici i ono kao, malo sam.. bla.
Trava, znate. Mislim da sledeći put kad dođemo nećemo imati ovoliko trave. Ana, Miloš, Simona i Tanja igraju badmiton. Neće biti ovog improvizovanog terena oivičenog brašnom. Za mene je ostala misterija da li je brašno ukradeno iz kantine ili ga je Oca stvarno kupio.
Lepo sam pre par minuta rekla Dušici da pusti nešto veselije, al i dalje slušamo neku sahrana-muziku, koji bi zapravo u nekom drugom kontekstu meni bila prihvatljiva, al sad samo što ne zaplačem.
Iskreno, baš mi je frka od sledećeg dolaska na ovo mesto.
Ne znam koliko sam ovde emocija pokupila u proteklih šest godina i koliko sam ih ostavila. Previše, verovatno. Ako postoji koncept previše emocija. I onda treba da dođem u nešto kameno i betonsko i stakleno i... ma, znam da zvučim ko babe što kukaju kako je u njihovo vreme sve bilo bolje. Napredak je valjda okej.
Ali, nije i nije i nije istina da ovo mesto čine samo ljudi. I malo se stužih. I to je sve.
четвртак, 7. јул 2011.
O automobilima i avionima
Kad sam bila klinka, imala sam nekoliko tipova noćnih mora, od kojih se sećam bar dva. Jedan je obavezno uključivao veštice. Drugi je bio o igranju u tatinom stojadinu u garaži, na vozačkom mestu, i onda paljenje automobila i kretanje... a ja pojma nemam šta da radim.
U veštice više ne verujem. A izmenjeni tip ove druge prati me i danas.
O, odvozala sam ja minimum časova, nije da nisam. Međutim, bila sam užasno nesigurna - na kraju krajeva, ovo je Beograd, tri trake su postale nova noćna mora, o prestrojavanju da ne pričam – kako, zaboga, da pređem iz jedne u drugu ako se automobili nalaze i ispred i iza i levo i desno od mene?! Stoga sam uzela još časova. Instruktor mi nije mnogo pomagao. Koji put bi me i rasplakao. Ne volim kritiku. Ne volim da viču na mene. Ne volim da vozim dok on priča telefonom i pomislim „Čoveče, pa ja ovo stvarno radim!“, a onda on završi s razgovorom i izdere se kako to ništa ne valja i kako nemam pojma. (Ovaj, zar nije tvoj posao da me naučiš?)
Ne volim to što nisam nikad zapamtila kako se koči iz treće. Ne volim to što nemam pojma kako da uradim polukružno. Ne volim to što nisam sela u auto već više od šest meseci i što sam verovatno sve živo zaboravila.
I bojim se. Iskreno, baš se bojim. Jednom zamalo da me nije udario neki kreten koji je izlazio s parkirališta. I udario bi me, da instruktor nije zakočio. Zašto ja nisam zakočila? Zato što sam imala prednost. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ovaj NEĆE zakočiti. Nisu to naivne stvari...
Kako ono beše, prevozno sredstvo sa najmanje nesreća je avion?
Pa da pokušam ja onda da vozim avion?
A ipak NEĆU da odustanem. Pa nije vožnja test inteligencije (valjda?). Imaću dva fakulteta, mogu valjda da imam i dozvolu B kategorije?! (Da ne spominjem da je danas, zajedno sa „fluetnim engleskim“, traže i za posao kasirke maltene...)
U nadi da ću jednom smeti sama da sednem u to limeno čudo, odoh na lekarski pregled.
Пријавите се на:
Постови (Atom)