недеља, 5. фебруар 2012.
Došli divlji, oterali pitome
U momentu dok pišem ovaj post tri su sata izjutra a ja sam besna kao pas. Probudila me muzika sa sprata ispod, a znajući ko je pušta, znam da sad neću moći da zaspim bar do pet. Dakle, neću moći da ustanem u devet-deset, neću moći da sednem da radim ono što sam za sutra isplanirala jer neću biti odmorna. Moj sutrašnji dan počinje verovatno posle ručka. Nije da mi se to nikada ne dešava, ali ovaj put opet nije mojom krivicom, a ja ne mogu ništa da učinim.
Idemo redom: živim u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Ovde sam već par godina i lepo mi je. Finansijski povoljniji smeštaj jedan student ne može da zamisli, niti izmisli (mesečna stanarina za dvokrevetnu sobu sa sopstvenim kupatilom je oko 1500 dinara), a na pljunometar nam je i menza u kojoj ručak sa sve supicom i desertom košta 55 dinara. Naravno, da ne pričam o tome što nas je ovde nekoliko hiljada studenata i da se ne kaže džabe „ko nije živeo u domu, taj nije studirao“.
 |
| Dom studenata i divljaka |
Međutim, u poslednje vreme moram da priznam da jedva čekam da izađem iz doma! Po svemu sudeći, to će se desiti uskoro, jer posle diplome – koja samo što nije – mogu legalno da boravim u svojoj sobi još 15 dana, kad dobijam šut-kartu. I jedva čekam da odem odavde i počnem sebi da organizujem noći tako da SPAVAM kad mi se spava i da ne ludim tri puta nedeljno zbog neotesanih seljačina koje nemaju ni minimum osećaja za suživot.
Dakle, ta muzika koju sam spomenula na početku dolazi iz sobe tačno ispod moje. U pitanju je muška soba, a njeni stanari su, izgleda, poprilični veseljaci. Maločas su se vratili iz „menzoteke“ i kao i nebrojeno puta dosad rešili da žurku nastave u svojoj sobi. I sve bi bilo u redu da nije sati toliko koliko jeste, da ja ne razaznajem tačno reči Karleušinih i pesama Dženana Lončarevića i da ne čujem njihov razgovor i vrisku devojaka koje SVAKI PUT pokupe na putu do sobe. Ne znam jedino jesu li to uvek iste devojke ili različite nesrećnice koje se lože na nevaljalo ponašanje kojem niko ne staje na put.
Da živim u zgradi i da se neko ovako neuviđavno ponaša u po noći bez prethodne najave, zoveš miliciju, oni dođu, rešen problem. Za nas studente nije nadležna milicija, već interna domska struktura, što će reći portiri i redari. I tu dolazimo do kvake. Ovo je Srbija, i pravila VAŽE, ALI NE JEDNAKO ZA SVE.
Dopustićete mi da napravim digresiju. U domu su zabranjena velika okupljanja tipa žurki posle ponoći. Nebrojeno puta mi se desilo da sa troje-četvoro ljudi sedim u sobi u gluvo doba i pristojno razgovaram, nekad je uključena muzika koja nikad nije preglasna, nekad otvorimo prozor jer je možda pretoplo, nekad se raspravljamo pa se i glasovno nadjačavamo. BEZ IZUZETKA, uvek bi se na vratima, kuc-kuc, pojavio neko s legitimacijom i zamolio nas da se utišamo. Jelte, ljudi spavaju, jelte, ispitni rok je, jelte, jedan sat je, smirite se, ako možete. Možemo, naravno. Ja se družim sa civilizovanim ljudima.
Digresija broj dva: posle pola dvanaest uveče zabranjene su posete ljudi koji ne žive u domu, ako ih prethodno ne najavite na celu noć. Situacija prva: mojoj cimerki su u poseti drugarice, sati je 11:29, drugarice se obuvaju i oblače jakne kako bi izašle, i u tom momentu nama zvoni telefon i sa portirnice nas neljubazno obaveštavaju da su „posete završene“. Situacija druga: ista kao prethodna, samo par dana kasnije.
Digresija broj tri: EJ MALA MALENA, SRCE SI MI ZAVELA (ili zanela?), EJ MALA MALENA, SRCE SI MI ZAVELA. Horski, uz pljeskanje rukama i vriske. Ovo je samo lajv prenos, a sati je 3:28.
Pa zašto onda, verovatno se pitate, ovi ispod mene mogu da žurkaju u pola četiri, a ja ne mogu da imam posetu do 11:30, nego isključivo do 11:29?
 |
| Zašto li mislim da se u sobi ispod odigrava ovako nešto |
Zato što sam ja samo jedan običan student koga portiri i ne znaju. Ne poznajem ih niti me zanimaju, pored njih prođem i uzmem ključ. Redovno plaćam stanarinu i ne pravim probleme. S druge strane, momci ispod mene su ilegalci od ko zna koliko godina, a jedan od njih je i sam portir. Da, portir čija je dužnost da se izdrkava nad ljudima koji su u domu sopstvenom zaslugom (školovanje iz budžeta države) čisto da bi izgledalo kao da nešto radi. Cimerka i ja već smo pokušale na fin i civilizovan način više puta da zamolimo nekoga da smiri raju u sobi ispod jer je, na primer, pet ujutro. Nismo nas dve nikakvi smorovi. Volimo i mi da se zabavljamo i volimo da igramo i vrištimo ako nas ponese atmosfera, ali bogami, ne dok ljudi svuda okolo spavaju.
Međutim, bele ilegalne medvede niko ne dira. Oni imaju žurku kad im se ćefne, glasni su koliko im se ćefne, nikom ne odgovaraju jer su sila, jer su moć! Oni su prevarili zakon, žive na maminoj i tatinoj sisi iako imaju 28 i apsolventi su a nisu očistili prvu. Čak i kad ih eventualno prijavite – ali najiskrenije u fazonu „izvinite, molim vas, ali ja bih da spavam“, a ne „ljubomorna sam što se oni zabavljaju“ – smešni ste sami sebi jer znate da portiri neće poslati nikoga u izvidnicu, da neće dirati jednog od svojih. I eto celonoćne zabave ilegalcima i prevrtanja po krevetu meni.
Poznato je da je Studentski grad, popularni Studenjak, leglo ilegalaca, pogotovo moj blok. Hajde, neka im. Dobar deo njih nije ostvario pravo na dom a nema para da plaća stan. Neka ilegališu. Neka ilegališe i ovaj drugi deo kome se jednostavno sviđa da manje plaća stanarinu nego jednovečernji ceh u kafani i bleji u okruženju sebi sličnih. Ništa me od toga ne zanima. Ali koje je njihovo, koje je BILO ČIJE, a vidimo da je isključivo njihovo, pravo da uzurpiraju BILO ČIJI SAN? Ne jednom, ne dvaput, ne ni triput, već redovno i na isti način: od tri ujutro pa dokle izdrže. I dokle ja izdržim. A tokom nekih noći predstavljaju mi toliki stres da u momentu rastrojstva žalim što je ubistvo kažnjivo i društveno neprihvatljivo.
Povrh svega, oni koji zaista treba da stanu na put ovakvim pojavama prave se ludi. Tačno se zna ko su u domu ilegalci i u kojim sobama žive. Tačno se zna da je njihova koncentracija ovde najveća jer upravnika izgleda nije briga šta mu se dešava u domu. Ali bitno da mene zaustavljaju i traže mi legitimaciju, kao i da me opominju da ne dišem preglasno posle ponoći. Tako to ovde ide. Možda bi uprava mogla da porazmisli da u cenu stanarine uključi i čepiće za uši.
Možda bi mogli da porazmisle i o tome da u zgradi u kojoj živi 1000 ljudi treba da postoji neki red, a i da se poštuje. S jednakim pravima i dužnostima za sve, bez privilegija po osnovu dupelizanja. Ali, tako je teže, zar ne?
Пријавите се на:
Постови (Atom)