петак, 23. новембар 2012.
Gde ne treba popravljati računar
Malo ružna tema za brisanje prašine sa bloga, ali takva je situacija.
Mnogi znaju da mi je u septembru "vrisnuo" računar. Razlog je neviđeno glup - pena za čišćenje tastature mu je očigledno pomrsila konce, a mogla sam lepo da ga ostavim prljavog i funkcionalnog - ali eto, desilo se. Pokvario se, ni da mrdne, neće da se pali, neće ništa. Drugari koji se razumeju nešto više od mene rekli su mi da je najverovatnije otišla matična ploča, i da u tom slučaju najverovatnije ništa ne može da se uradi, pošto je već star (Sony Vaio, divan roze mališa, u mom vlasništvu tri i po godine). Nosi ga u servis da vidiš je l ima šanse, rekoše mi.
Pošto baš nisam bila spremna da ga se odreknem, a i nisam nešto pri parama za novi računar, 28. septembra odnela sam računar u servis Rexton, Katanićeva 1, Beograd, inače ovlašćen servis za Sony računare, iako više nije bio pod garancijom. Uzeli su mi podatke i rekli da će me pozvati sledeće nedelje kada utvrde u čemu je problem. Prošla je cela sledeća nedelja, a oni se nisu javljali. Naredne nedelje pozvala sam ih i rekli su da jeste matična ploča u pitanju i da će je naručiti ako se za to odlučim. Cena: 160 evra za matičnu, 30-40 za tastaturu i 10 za rad. Toliko imam, i dalje je manje od novog računara, i dalje nisam spremna da ga se odreknem.
Sledećeg dana sam ih pozvala i rekla da želim da rade, a oni su mi odgovorili da će u tom slučaju računar biti gotov za dve do tri nedelje (bio je 9. oktobar).
Po isteku četiri nedelje, pošto mi se niko nije javljao, ponovo sam pozvala servis, da bi mi rekli da je matična ploča "zapela" u Americi zbog uragana i da ih pozovem za nedelju-dve.
Tako sam i uradila, da bi mi tada rekli da su neke pošiljke stigle, ali nisu sigurni da li je i moja među njima. Usledilo je još nekoliko poziva s moje strane, i svaki put bi mi rekli da nije još gotovo, da ne znaju kada će biti, i da pozovem ponovo za nekoliko dana. Da ne pričam o tome da sam svaki put morala da pozovem za deset minuta, pola sata, jer "to radi kolega, a kolega je na drugoj liniji / otišao je da jede / otišao je na Mars".
Pretposlednji put zvala sam ih u sredu 21. novembra, kada su mi rekli da su stigle pošiljke i da će računar biti gotov do kraja radne nedelje. Danas (petak, 23. novembar) pozvala sam opet i čula da matična ploča nije stigla, niti će uopšte stići, jer su oni "pisali Sonyju, a on im uopšte nije odgovorio".
U pitanju je personalni računar koji mi je potreban za posao i studije, a u servisu su ga očigledno zadržali gotovo dva meseca potpuno besmisleno, i pritom se krajnje neprofesionalno ophodeći prema mušteriji, nijednom me ne pozvavši da kažu u čemu je problem, ili da ga ne mogu popraviti, ili da ne žele... šta god. Mogu da shvatim da računar ne može da se popravi, ali ne mogu da shvatim nemar prema mušteriji. Da sam odmah znala da od popravke neće biti ništa, naravno da bih pokušala sa drugim servisom, ili u krajnjem slučaju s kupovinom drugog računara, i zato sam izuzetno kivna na ovako neprofesionalan servis koji me je bukvalno zavlačio gotovo dva meseca (od 28. septembra do 23. novembra).
Za nekog ko na sajtu tvrdi da pruža "dijagnostiku i obaveštenje o kvaru u roku od 48 sati max, i 7 dana max trajanje popravke vašeg laptopa", moja ocena je NULA!
Pazite gde nosite svoje računare na popravku.
U Rexton nemojte. I ne dajte svojim prijateljima, kolegama i rođacima da ih nose.
EPILOG:
Još u petak sam im rekla da dolazim po kompjuter isti dan, međutim, nisam stigla. Odlazim u servis u ponedeljak. "Ako nije problem, je l možete sutra da dođete po njega, sad nam je u magacinu..."?!?
EPILOG:
Još u petak sam im rekla da dolazim po kompjuter isti dan, međutim, nisam stigla. Odlazim u servis u ponedeljak. "Ako nije problem, je l možete sutra da dođete po njega, sad nam je u magacinu..."?!?
Naravno da jeste problem, pogotovo zato što sam još u petak rekla da dolazim, međutim, pogodite - "Aaa, vi ste rekli da ćete da dođete, ne znam, nije mi preneo kolega."
Juče, dakle u utorak popodne (a rekli su mi da dođem posle 10 ujutro i da će me pozvati - nisu, naravno, kao ni tokom dva meseca), dolazim u servis da bi mi rekli da moraju da SKLOPE računar.
Čekla sam nekih petnaestak minuta. Pritom su se serviseri uzmuvali i preturali po gomili laptopova s koje su uzeli moj u delovima, delovalo je kao da nešto traže. Posle petnaest minuta pitala sam hoće li to biti danas, na šta su se nasmejali i rekli da budem strpljiva, evo, samo sekund. Čekala sam još nekih desetak minuta, da bi mi doneli sklopljen laptop ali BEZ POKLOPCA, i rekli da su ga zagubili, evo traže.
Posle gotovo sat vremena pozvali su me i rekli da nisu uspeli da nađu poklopac, pa ako nije problem, otići će u magacin posle posla... na šta je meni potpuno prekipelo i gotovo sam zaurlala da mi posle dva meseca zavlačenja ne pada na pamet da izađem odatle bez poklopca i da ga nađu kako znaju i umeju.
Ukupno sam sedela 75 minuta u servisu. Našli su ga.
Neko neubedljivo izvinjenje sam dobila, a sve vreme naše komunikacije, što licem u lice, što telefonom, niko od zaposlenih nije odavao nikakav izgled nekoga kome je žao što je zeznuo stvar i što je pogrešio u ophođenju sa mušterijom.
Znate do kad? Dok nisam, izlazeći odatle, rekla da izguglaju blog Salata od reči u kom sam opisala svoje iskustvo s njima i koji ima više stotina pregleda (nisam slagala, ima). I to je još jedan od razloga zašto tamo ne treba ići.
недеља, 5. фебруар 2012.
Došli divlji, oterali pitome
U momentu dok pišem ovaj post tri su sata izjutra a ja sam besna kao pas. Probudila me muzika sa sprata ispod, a znajući ko je pušta, znam da sad neću moći da zaspim bar do pet. Dakle, neću moći da ustanem u devet-deset, neću moći da sednem da radim ono što sam za sutra isplanirala jer neću biti odmorna. Moj sutrašnji dan počinje verovatno posle ručka. Nije da mi se to nikada ne dešava, ali ovaj put opet nije mojom krivicom, a ja ne mogu ništa da učinim.
Idemo redom: živim u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Ovde sam već par godina i lepo mi je. Finansijski povoljniji smeštaj jedan student ne može da zamisli, niti izmisli (mesečna stanarina za dvokrevetnu sobu sa sopstvenim kupatilom je oko 1500 dinara), a na pljunometar nam je i menza u kojoj ručak sa sve supicom i desertom košta 55 dinara. Naravno, da ne pričam o tome što nas je ovde nekoliko hiljada studenata i da se ne kaže džabe „ko nije živeo u domu, taj nije studirao“.
 |
| Dom studenata i divljaka |
Međutim, u poslednje vreme moram da priznam da jedva čekam da izađem iz doma! Po svemu sudeći, to će se desiti uskoro, jer posle diplome – koja samo što nije – mogu legalno da boravim u svojoj sobi još 15 dana, kad dobijam šut-kartu. I jedva čekam da odem odavde i počnem sebi da organizujem noći tako da SPAVAM kad mi se spava i da ne ludim tri puta nedeljno zbog neotesanih seljačina koje nemaju ni minimum osećaja za suživot.
Dakle, ta muzika koju sam spomenula na početku dolazi iz sobe tačno ispod moje. U pitanju je muška soba, a njeni stanari su, izgleda, poprilični veseljaci. Maločas su se vratili iz „menzoteke“ i kao i nebrojeno puta dosad rešili da žurku nastave u svojoj sobi. I sve bi bilo u redu da nije sati toliko koliko jeste, da ja ne razaznajem tačno reči Karleušinih i pesama Dženana Lončarevića i da ne čujem njihov razgovor i vrisku devojaka koje SVAKI PUT pokupe na putu do sobe. Ne znam jedino jesu li to uvek iste devojke ili različite nesrećnice koje se lože na nevaljalo ponašanje kojem niko ne staje na put.
Da živim u zgradi i da se neko ovako neuviđavno ponaša u po noći bez prethodne najave, zoveš miliciju, oni dođu, rešen problem. Za nas studente nije nadležna milicija, već interna domska struktura, što će reći portiri i redari. I tu dolazimo do kvake. Ovo je Srbija, i pravila VAŽE, ALI NE JEDNAKO ZA SVE.
Dopustićete mi da napravim digresiju. U domu su zabranjena velika okupljanja tipa žurki posle ponoći. Nebrojeno puta mi se desilo da sa troje-četvoro ljudi sedim u sobi u gluvo doba i pristojno razgovaram, nekad je uključena muzika koja nikad nije preglasna, nekad otvorimo prozor jer je možda pretoplo, nekad se raspravljamo pa se i glasovno nadjačavamo. BEZ IZUZETKA, uvek bi se na vratima, kuc-kuc, pojavio neko s legitimacijom i zamolio nas da se utišamo. Jelte, ljudi spavaju, jelte, ispitni rok je, jelte, jedan sat je, smirite se, ako možete. Možemo, naravno. Ja se družim sa civilizovanim ljudima.
Digresija broj dva: posle pola dvanaest uveče zabranjene su posete ljudi koji ne žive u domu, ako ih prethodno ne najavite na celu noć. Situacija prva: mojoj cimerki su u poseti drugarice, sati je 11:29, drugarice se obuvaju i oblače jakne kako bi izašle, i u tom momentu nama zvoni telefon i sa portirnice nas neljubazno obaveštavaju da su „posete završene“. Situacija druga: ista kao prethodna, samo par dana kasnije.
Digresija broj tri: EJ MALA MALENA, SRCE SI MI ZAVELA (ili zanela?), EJ MALA MALENA, SRCE SI MI ZAVELA. Horski, uz pljeskanje rukama i vriske. Ovo je samo lajv prenos, a sati je 3:28.
Pa zašto onda, verovatno se pitate, ovi ispod mene mogu da žurkaju u pola četiri, a ja ne mogu da imam posetu do 11:30, nego isključivo do 11:29?
 |
| Zašto li mislim da se u sobi ispod odigrava ovako nešto |
Zato što sam ja samo jedan običan student koga portiri i ne znaju. Ne poznajem ih niti me zanimaju, pored njih prođem i uzmem ključ. Redovno plaćam stanarinu i ne pravim probleme. S druge strane, momci ispod mene su ilegalci od ko zna koliko godina, a jedan od njih je i sam portir. Da, portir čija je dužnost da se izdrkava nad ljudima koji su u domu sopstvenom zaslugom (školovanje iz budžeta države) čisto da bi izgledalo kao da nešto radi. Cimerka i ja već smo pokušale na fin i civilizovan način više puta da zamolimo nekoga da smiri raju u sobi ispod jer je, na primer, pet ujutro. Nismo nas dve nikakvi smorovi. Volimo i mi da se zabavljamo i volimo da igramo i vrištimo ako nas ponese atmosfera, ali bogami, ne dok ljudi svuda okolo spavaju.
Međutim, bele ilegalne medvede niko ne dira. Oni imaju žurku kad im se ćefne, glasni su koliko im se ćefne, nikom ne odgovaraju jer su sila, jer su moć! Oni su prevarili zakon, žive na maminoj i tatinoj sisi iako imaju 28 i apsolventi su a nisu očistili prvu. Čak i kad ih eventualno prijavite – ali najiskrenije u fazonu „izvinite, molim vas, ali ja bih da spavam“, a ne „ljubomorna sam što se oni zabavljaju“ – smešni ste sami sebi jer znate da portiri neće poslati nikoga u izvidnicu, da neće dirati jednog od svojih. I eto celonoćne zabave ilegalcima i prevrtanja po krevetu meni.
Poznato je da je Studentski grad, popularni Studenjak, leglo ilegalaca, pogotovo moj blok. Hajde, neka im. Dobar deo njih nije ostvario pravo na dom a nema para da plaća stan. Neka ilegališu. Neka ilegališe i ovaj drugi deo kome se jednostavno sviđa da manje plaća stanarinu nego jednovečernji ceh u kafani i bleji u okruženju sebi sličnih. Ništa me od toga ne zanima. Ali koje je njihovo, koje je BILO ČIJE, a vidimo da je isključivo njihovo, pravo da uzurpiraju BILO ČIJI SAN? Ne jednom, ne dvaput, ne ni triput, već redovno i na isti način: od tri ujutro pa dokle izdrže. I dokle ja izdržim. A tokom nekih noći predstavljaju mi toliki stres da u momentu rastrojstva žalim što je ubistvo kažnjivo i društveno neprihvatljivo.
Povrh svega, oni koji zaista treba da stanu na put ovakvim pojavama prave se ludi. Tačno se zna ko su u domu ilegalci i u kojim sobama žive. Tačno se zna da je njihova koncentracija ovde najveća jer upravnika izgleda nije briga šta mu se dešava u domu. Ali bitno da mene zaustavljaju i traže mi legitimaciju, kao i da me opominju da ne dišem preglasno posle ponoći. Tako to ovde ide. Možda bi uprava mogla da porazmisli da u cenu stanarine uključi i čepiće za uši.
Možda bi mogli da porazmisle i o tome da u zgradi u kojoj živi 1000 ljudi treba da postoji neki red, a i da se poštuje. S jednakim pravima i dužnostima za sve, bez privilegija po osnovu dupelizanja. Ali, tako je teže, zar ne?
Пријавите се на:
Постови (Atom)