недеља, 18. септембар 2011.
Novo: revolucionarno sredstvo za neplaćanje školarine na Filološkom fakultetu!
...Učenje! Kažu da stvarno pali!
Opet oktobar i opet se zakuvavaju studentski protesti. Moj peti po redu oktobar u ovoj ustanovi, verovatno i peti protest kom ću prisustvovati silom prilika – ne moj. Kažem, silom prilika; zato što protest obično znači nesnosne gužve po auli fakulteta kroz koju moram da se probijem ako hoću da idem na predavanje (desi mi se) ili kući (ovo mi se češće dešava); cimanja za rukav i cijukanje „potpišite peticiju za bezuslovni upis!“, „potpišite peticiju protiv rangiranja!“, „potpišite peticiju da mi ukinu predmet koji ne mogu da položim jer je profesorka luda!“, „potpišite peticiju da me oslobode školarine jer nemam leba da jedem!“, „potpišite peticiju da diplomiram a da ne dam sve ispite“, „potpišite peticiju da nam uvedu muziku po hodnicima“, „potpišite peticiju da dobijemo disko-kugle po kabinetima“; nekad znači i zamandaljena vrata fakulteta i bezobrazluk prema kolegama koje bi da uđu (ili, jelte, izađu).
Okej, sve je to lepo. Imate pravo na okupljanje, imate pravo da tražite svašta... čekaj, čekaj.
Pa, brate, nemate pravo!
Školarine JESU užasno visoke. Školarine su bezobrazno visoke s obzirom na to gde živimo, u poređenju s platama, u poređenju sa školarinama na drugim fakultetima, s obzirom na to da često nemamo gde da sednemo u slušaonicama, da ne možeš da zatvoriš vrata WC-a i pišaš ko čovek (ili uglavnom žena), da ponegde moraš da čučneš da bi pišao a negde da se penješ na WC šolju ako hoćeš da pustiš vodu. A da ne pričam o ugođaju koji nam priređuju nevaspitane koleginice koje lepe iskorišćene uloške po zidovima, ali to već nije do fakulteta. Recimo.
I razumem, stvarno razumem da je mnogo dati 119 000 dinara.
Ali znate šta? Prvo, fakultet nije obavezan. Ionako posle ovog našeg bog sveti zna kako ćemo se i gde pozapošljavati, tržište rada vene za arabistima, sigurna sam.
Dobro, bezobrazna sam. Stvarno ne zagovaram da samo imućni treba da se školuju. Ali ajmo onda ovako: sticajem okolnosti poznajem neke ljude, među kojima sam i sama, koji nikada nisu morali da plate školarinu.
Ma šta kažem?! Nemoguće!
E pa, stvarno. Poznajem ih. Fini neki ljudi. Ima ih sa raznih smerova. Sa srbistike, sa opšte književnosti, sa ruskog, s lingvistike, nemačkog, arapskog, kineskog, norveškog, švedskog, i svi se, zamislite, godinama provlače nekako a da fakultetu od tih 119 000 ne plaćaju ni dinar!
Majstori zanata. Muljatori. Zajebavaju fakultet i državu.
E pa, neće biti. Ljudi uče.
I ne uče po cele dane. Neki ne uče ni tokom cele godine. Neki uče, pa lagano čiste u junu. (Čiste – to znači da imaju svih 60 ESPB – neverovatno, ali moguće!) Neki bleje i rekreativno posećuju predavanja da bi se u junu i septembru borili na život i smrt s ispitima. Neki bleje čak i tad, ali pred oktobar sednu i uče, čitaju, pišu, štrebaju nove reči, čitaju o zdravstvenim sistemima zemalja čije jezike uče, crtaju rečenična stabla, pokušavaju u glavu da naguraju podatke o svim slikarima koje je Srbija ikad posedovala. Ne stižu da jedu, bledi su, ne vide svetlost dana do onog jutra kad drhtavi krenu na ispit, ali onda ga polože. Znaju da je školarina ogromna i cimaju se da je ne bi plaćali. (Osećam se malo kao kreten što ovo pišem, ali očigledno mnogim ljudima nije jasno!) A ne bleje cele godine da bi u oktobru protestovali, da bi kukali kako Duška Klikovac ima nemoguće kriterijume i zato njen predmet treba izbaciti iz plana i programa!
Možda grešim dušu. Možda i ovi što protestuju i uče i rade predano, a nikako da stignu do magičnog uslova.
A da onda razmisle o ispisivanju?
(Sećam se kako je pre par godina na vežbama koleginica rezignirano rekla asistentu da gradivo ne kapira i da joj je teško, te da će se u oktobru ispisati. Na šta je on odgovorio: „Pa, koleginice, zašto da čekate do oktobra i trošite svoje vreme?“)
Ne ide ti, oćeš da crkneš koliko se mučiš, ali nekako baš tebe stalno obaraju bez razloga. Pa dobro, ako se mučiš a ne ide, uzmi lepo nađi sebi prigodniji fakultet. Sigurno ima i nešto što ti ide bolje.
Al' kad bi se zezali.
Ljudi, studiramo najlepši mogući fakultet. Dobro, lažem; studiramo najlepše moguće stvari na užasnom fakultetu. Je l' nas neko terao? Jesmo li mislili da ćemo se provlačiti kao u srednjoj kod one profesorke koja nas gotivi pošto je stariji brat rasturao njen predmet? Jesmo li došli da se zabavljamo po splavovima i rupama, ili 'oćemo ipak i da pokupimo nešto s tog fakulteta? Onda uzmi pa pokupi! Sedi, pročitaj, nauči, guglaj, napiši puškice, prepiši, radi šta oćeš, samo nemoj da kukaš i kenjaš po fejsbuku i forumu sve vreme!
Pre par godina jedna devojka, sadašnja asistentkinja, pomenula mi je kako ljudi studentkinje filološkog smatraju guskama i udavačama. Meni prvo bilo krivo jer onda i ja – gledajući sa strane – upadam u tu grupu, ali kako da nas i ne smatraju takvima ako ništa ne radimo nego samo kokodačemo... ili gačemo.
Šest rokova, u svakom roku možeš da polažeš svaki ispit, u proseku je to 2 do 3 zarez nešto ispita po roku MAKSIMUM, možeš da preneseš ispita koliko ti volja, možeš da skupiš za uslov polažući ispite od prve do tekuće godine, i na kraju je opet problem.
Kaže mi drug koji je upravo na masteru u Viljnusu (jedan od onih srećnika koji nikad nisu plaćali školarinu) da te tamo IZBACUJU sa Univerziteta ako preneseš više od dva ispita po godini. Ne sećam se da sam ikada u rubrici „Vesti iz sveta“ čitala o bilo kakvom protestu studenata u Litvaniji. A kod nas daj ustupke malim debilima, daj, daj, daj – nije dosta. 'Oćemo bezuslovnu diplomu!!!
I za kraj, citati iz prve ruke (učlanili su me bez mog znanja u neku idiotsku grupu fakulteta na fejsbuku):
Osoba XY: „Da, da, za nas, 05 i 06 (grupe srpski jezik i književnost, srpska književnost i jezik i srpska književnost i jezik s opštom književnošću, prim. aut.) ima ukupno oko 240 budžetskih mesta. Prosto mi je drago što neću uspeti da ostvarim 48...“
Tačno mi dođe da joj kažem „idi laži mamu svoju“.
Osoba YZ: „Ne dam ni centa, pfeninga, pare, šta god!“
Pa ne moraš, dušo. Neće faks tebi da plati da bi se školovala na njemu. Zabole i dekanicu i Mice Ubice sa šaltera.
Osoba PQ: „Ja sam čula da je neki protest organizovan za utorak u 10 h ispred dekanata... Ne znam koliko je to ozbiljno organizovano... ja ću se pojaviti za svaki slučaj...“
Ja bih na njenom mestu – za svaki slučaj – utorak prepodne provela štrebajući. Ono, ne može da škodi... bar nisam čula da može.
A pošto su mnoge moje kolege na taj način izigravale državu godinama... probajte!
Пријавите се на:
Постови (Atom)